“Teško je objasniti da ja živim u dva sveta koja sam uspešno uskladio. U prvom svetu sam policajac, običan čovek, a u drugom svetu pesnik u svojim poetskim mislima koje prepuštam duši. Svoj posao radim profesionalno, a onda imam svoje slobodno vreme gde profesionalno pišem.”
Skoro da nema čoveka u Koceljevi, maloj varošici između Šapca i Valjeva, koji ne zna Nebojšu – Necu Đurđevića (42), čoveka koji, kada ne nosi plavu uniformu, piše stihove koji su, prema rečima znalaca poezije, u rangu sa čuvenim Aleksom Šantićem…
Još od 1996. godine Đurđević radi u Policijskoj stanici Koceljeva, a ljubav prema uniformi, priča, gajio je još od malih nogu.
– Znate, bio sam dečak i kao što mnogi sada maštaju, tada sam sanjao o uniformi, o tome da budem na strani pravde, a tu je i oružje – tada je još bilo čuveno igranje rata, policajaca i kriminalaca… Već 23 godine radim u policiji, a poslednjih nekoliko godina kao saobraćajni policajac – kaže za “Blic” Nebojša Đurđević.
Posao, priznaje, nije lak, ali je potrebno da čovek bude profesionalac, da bude svestan toga da nosi uniformu i da njome predstavlja, pre svega, bezbednost i sigurnost građana.
– Takođe, policajac treba pre svega da bude čovek, jer nam uniforma ne daje pravo da budemo natčovek. Koceljeva je malo mesto, posle toliko godina rada poznajem većinu građana, ali me to ne sprečava da svoj posao obavljam profesionalno. Mislim da policajac treba da izgradi svojstvenu policijsku ličnost, da poštuje druge i da bude poštovan, a to se postiže s vremenom. Jedan moj radni dan se sastoji u kontroli učesnika u saobraćaju i tu je najbitnija komunikacija, odnos sa vozačima, gde treba biti ljubazan, predočiti im da nije teško poštovati zakon, samo je potrebno malo volje, pažnje i tolerancije – priča Đurđević kome ponekad mirne noćne smene posluže upravo za pesničku inspiraciju.
Negde kraj 1999. godine, priseća se dok razgovaramo, javio mu se neki čudni nagon, kreativni nemir, dobio je potrebu da piše, pre svega poeziju.
– Privlačilo me je da sa malo reči kažem mnogo. Od tada, nekako stidljivo počinjem da pišem, više za sebe. Prvu pesmu sam napisao krajem 1999. godine, ali, nažalost, ne sećam se koja je, zagubio sam rukopis među mnogim pesmama. Na veliku sreću i moju radost ubrzo sam upoznao čuvenog Acu Vidića, pesnika i književnika iz Valjeva, koji mi je dao podršku, smernice i, najbitnije, imao je veru da kod mene postoji zrno pesnika – skromno priča ovaj policajac.
Lekciju o poeziji očitala mu je i književnica Branka Todorović iz Šapca. Iako piše već dve decenije, i dalje je blizu odgovora na to kako se stvara jedna pesma.
– Veliku ulogu u stvaranju ima duša čoveka, a verujem da je podsvest govor duše. U meni se stalno događa proces igre reči, negde u dubini kreće pozitivni nemir koji hoće vani. Sve to je mešavina duše, misli, srca, iskustva, emocija, mašte, a kada sve to bude usaglašeno i kompatibilno, onda dolazi finiš, pesma je rođena, stavlja se na papir – objašnjava Đurđević.
Nekada ga pesma natera da ustane iako je tek legao da spava, a dešava se i da mu se javi jedna nit pesme od koje kasnije stvara celinu.
– Nekako se držim svoje misli “Budi baštovan svoje duše, sam rasporedi cveće u svom vrtu” gde pišem na svojstven način, svojim stilom, ne kopirajući nikoga, za koji često kažu da je neobičan. Pišem konzervativnu poeziju, gde mi je cilj da čitaoca podstaknem na misaoni proces, da ga navedem da razmišlja, a ne samo da čita – dodaje Đurđević.
Prvu knjigu pesama “Nebeski tragovi” izdao je 2007. godine, a pored poezije, piše misaone izreke, pomalo eseje, a započeo je i rad na romanu.
– Inspiracija je, na moju sreću, neiscrpna, to je jedan beskraj u vasioni, nalazim je u svemu. U emocijama, događajima, svom i tuđem životu, iskustvu, muzici, ljubavi, saosećanjem sa drugima, prirodi, čudima, mašti, željama, snovima i tako beskonačno – iskren je Nebojša.
I dok je porodica ponosna na njegovu poeziju, mnogi Đurđevićevi poznanici i kolege bili su iznenađeni kada su saznali da piše.
– Poznavajući me, onako vedrog i uvek raspoloženog za šalu, začudili su se odakle to meni, jer je moja prva knjiga malo tamnija, teška poezija.
Takođe, slično je i kod kolega koji su bili u neverici jer, malo je neobična kombinacija policajac a pesnik, kao da je nespojivo. Međutim, pozitivni su komentari. Razumem ih sve, teško je objasniti da ja ipak živim u dva sveta, koja sam uspešno uskladio. U prvom svetu sam policajac, običan čovek, a u drugom svetu pesnik u svojim poetskim mislima koje prepuštam duši. Svoj posao radim profesionalno, a onda imam svoje slobodno vreme gde profesionalno pišem – priča naš sagovornik.
Dugu knjigu planira da izda u toku jeseni – ima dovoljno pesama, samo je potrebno izabrati koje uvrstiti u zbirku i još malo ih finalizirati.
– Neke moje pesme su objavljene u Zborniku poezije “Stopama Alekse Šantića”, kao i časopisu za književnost, umetnost i društvena pitanja “Brankovina”, a ove godine moje dve pesme će biti objavljene i u Zborniku poezije “Čuvari tradicije” – zaključuje Đurđević.
Slavoglasje
Samoshvatni sati,
pognuti u aleji sebe,
ćutali su
miris nadolazećih reči…
Dim što je senku sebe
u magli nosio,
prkosno je stao
pored sebe…
Naglas je juče
uzjahalo danas,
da bi oslovilo,
današnje slavoglasje,
što etiku niveliše…
Stoik
Opore reči,
uskogrudo ponete,
ugrizu prostu želju…
Na čas,
prosuše gnev,
zanemele oči u neverici
još uvek ćute u uglu…
Načeta krila,
čežnjivo sanjaju nebo,
dubinom daha
zaorana prva brazda strepnje…
Srce nije štof,
da se krpi…
Ti si moj san
Ostani noćas,
da gledam snene oči,
dok kosa miriše
na obećanje,
onako bujno…
Miruj tako,
da ne uplašim senku
moga sna,
svakonoćnog,
što svitanja
dočekuje u naručju,
svojih čežnji…
Kadar nisam,
da te brišem iz
kapilara što na koži
nemo vire,
a gospodariti snu
pokušavam…
Gledam kako
plamen sveće diše,
često uzdahne,
kako saoseća sa mnom,
za mojim snom…
blic.rs
Ostale vesti možete pročitati ovde.
